MIODRAG MIRKOVIĆ, polupismeni Rom, star nepunih 20 god. bio je optužen da je u noći 18-19.4.1959. godine u putničkom vozu Beograd – Niš, ukrao ručni sat putniku Teofiloviću, koji ga je prijavio kondukteru Vuliću, a ovaj sprovodniku voza, milicioneru Stojanoviću, koga je Mirković hteo da izbaci iz voza, a kada to nije uspeo, otvorio vrata na platformi voza (na kojoj se sve to odigravalo), izbacio Teofilovića iz voza koji je tom prilikom poginuo, a sam iskočio iz voza i pobegao.
Teška optužnica, krivično delo ubistva iz čl.135 st. 2, tač.1 i 3 KZ u sticaju sa krivičnim delom pokušaja ubistva i krivičnim delom teške krađe. Zbog njegovih godina starosti nije se mogla izreći smrtna kazna, već 15 godina zatvora.
Na suđenju 13.10.1960. godine Mirković je ponovio svoju odbranu iz istrage, a kojom je energično odbio optužbu, uprkos nasilja koje je policija vršila nad njim. Vulić i Stojanović dali su sasvim drugačiji prikaz događaja od onog iz istrage, tvrdeći da se i danas dobro sećaju tog slučaja. Sud je izvršio rekonstrukciju kojom prilikom su ponovo dali drugačiji prikaz, ali je sud, prihvatio to kazivanje.
Odbrana je imala odličnu priliku da Vrhovni sud ukine presudu.
Na drugom suđenju 5.12.1961. godine Vulić i Stojanović predložili su sudu novog svedoka koji im se javio, iako su na prvom suđenju tvrdili da nije bilo svedoka.Novi svedok dao je sasvim drugačiji prikaz događaja, te je prvostepeni sud opet izrekao 15 godina zatvora, prihvatajući iskaz tog svedoka sa rekonstrukcije iako je bio potpuno drugačiji od Vulićevog i Stojanovićevog. Jasno je da je Vrhovni sud opet ukinuo presudu, zahtevajući da se treće suđenje održi pred potpuno novim većem.
Pojavila se bojazan da se možda želi spasiti autoritet prethodnog veća, a do toga je došlo jer je Tužilac odustao od optuženja za pokušaj ubistva milicionera Stojanovića. Vođenjem procesa i pretrčavanjem svih prethodnih svedoka poverovao sam da i ovo veće ide linijom prethodnog veća, te sam u jednom trenutku ustao i uzviknuo sledeće reči: „Od ovog momenta branim Mirkovića gratis (besplatno) jer branim nevinog čoveka, a još više branim zakonitost i pravnu stabilnost ovog društva, garantovanu pozitivnim pravnim propisima moje zemlje. Ponavljam, branim Mirkovića jer je nevin i to ćemo dokazati“! Prepuna sala je aplauzom pozdravila moje reči.
Sud je sada izrekao 12 godina zatvora!
Krajem septembra 1963. godine Vrhovni sud sa predsednikom veća na čelu sudijom Dušanom Vujičićem ukinuo je i treću presudu jer „VRHOVNI SUD NE VERUJE ISKAZIMA SVEDOKA.JER PRVOSTEPENI SUD NIJE RAZJASNIO DILEME KOJE SU OSTALE JOŠ OD PRVOG SUĐENJA“!
Znači i ova presuda traži da se utvrdi istina.
Odbrana je sada zatražila da se pribave izveštaji koje su Vulić i Stojanović podneli svojim pretpostavljenima. Na najveće iznenađenje nije bilo ništa o onome o čemu su oni govorili na sudu.
Odbrana je stručno i sa velikim umećem postavila pitanje verodostojnosti svedoka na čijim bi iskazima trebala da_se bazira osuđujuća presuda. Na kraju su bili prinuđeni da pred sudom izjave da više ne znaju ni oni sami šta je istina.
Na kraju moje završne reči, povišenim glasom sam izgovorio: „Poštovane sudije, voz broj 116 nalazi se neposredno na ulazu u železničku stanicu. To bi trebalo da bude kraj njegovog petogodišnjeg puta. Čeka se samo signal – zeleno svetlo, da bi ušao u tu stanicu. Taj signal, poštovane sudije daćete vi. Sa puno poverenja Mirković i njegov branilac čekaju oslobađajuću presudu. Uzvišeni sude, Okružnog suda u Beogradu imajte snagu i donesite je.
Veliki aplauz pozdravio je završetak moje završne reči.
Krivično veće Okružnog suda u Beogradu na čelu sa sudijom Dimitrijem Miloradovićem objavilo je 16. marta 1964. godine oslobađajuću presudu, što je oduševljeno pozdravljeno od prepune sale prisutnog sveta.
Ova presuda je doprinela da se u Zakonu o krivičnom postupku od 1.1.1968 godine unese čl. 66 „da okrivljeni ima pravo na advokata tokom celog krivičnog postupka“, a što su godinama svi advokati tražili. Iskoristio sam veliki publicitet koji je naša štampa dala ovom krivičnom slučaju da se doprinese i mojoj popularnosti zbog petogodišnje, beskompromisne borbe za Mirkovića i njegovu slobodu.
Iz knjige „Branio sam… 1 (štampano 1977. godine)
