Na dan 1.2.1968. godine dok sam se nalazio u Prištini, saznao sam da su uhapšeni Dragan Gutić i Sava Lisovac koji su 7.12.1967. godine ubili beogradskog taksistu Tiosava Jankovića da bi njegovim kolima 8.12.1967. godine (sutradan) izvršili krivično delo teškog razbojništva i tom prilikom su od kurira Robne kuće „Beograd“ na Novom Beogradu oteli iznos od 100.000 dinara koje je nosio u banku i tom prili kom su ga teško povredili.
Način na koji je sve to isplanirano, sprovedeno i izvršeno izazvalo je zaprepašćenje i ogorčenje, a štampa je danima o tom slučaju pisala, nazivajući ga „čikaški slučaj gangsterizma“!
Dragan je bio moj klijent i ja sam ga branio jednom zbog kocke, a drugi put zbog izbegavanja vojne obaveze. Za ta dva dela izdržao je nešto manje od dve godine. Kada je drugi put bio u zatvoru, upoznao se sa Savom Lisovcem koji je više puta osuđivan zbog teških krađa, razbojništava, nasilja i falsifikata, tako da je imao skoro devet godina izdržanih kazni.
Zbog velikog uzbuđenja taksisti Beograda su demonstrirali zbog ubistva kolege koga su bacili u jedan bunar na jednom imanju u selu Čortanovci, te kada je pronađen njegov leš (skoro četiri meseca od ubistva), uhapšeni su Gutić i Lisovac, te su kao saizvršioci osuđeni na kaznu smrti.
Sud je utvrdio da je taksistu ubio Lisovac, iako je Lisovac tvrdio da je Gutić ubio taksistu.To je bila jedina razlika u njihovim odbranama, kako u istrazi tako i na sudu i do samog kraja svako je ostao pri svome kazivanju. Njegovo kazivanje, a i kriminalna prošlost Lisovca, donekle je davala nade da se Gutić može spasiti.
Ogorčenje javnosti za svo vreme raspravljanja tog slučaja pred sudovima ulivalo je slabu nadu da će se izvući.
Pošto je to bio moj prvi slučaj izrečene smrtne kazne, a poznat sam kao protivnik smrtne kazne, svom snagom sam se založio da se njegov život spasi. Kada je presuda postala pravosnažna, a posle podnošenja molbe za pomilovanje, išao sam i u Maršalat (da bi mi savest bila mirna) da sve uradim što mi zakon omogućava.
Gutićeva reč na javnoj sednici na Vrhovnom sudu Jugoslavije izazvala je i samog zamenika Saveznog tužioca Boru Ličenoski da kaže: „Izvinite Gutiću, pažljivo sam Vas slušao i mogu da Vam kažem da je velika šteta što jedan mladi čovek takvog formata mora da napusti ovo društvo. Da ste ovako govorili pred prethodnim sudovima, ja bih možda poverovao u ovo što ste govorili. Poverovao u to da se u Vama desila izvesna promena i da je došlo do prekretnice. Međutim, kada imam u vidu da Vi ovo govorite tek danas, pred VSJ, izvinite Gutiću ja Vam zbog toga ne verujem. Zato ostajem pri zahtevu da se potvrdi smrtna kazna“!
Sve se ovo dešavalo na dan 19. decembra 1968. godine u 20 časova pred Vrhovnim sudom Jugoslavije i ovo ću pamtiti dok budem živeo. I danas pamtim Gutićeve reči: „Molim Vas, preklinjem, za jedan mladi život. Znam da je sada moj život u Vašim rukama i molim Vas vratite mi taj život“. Te reči odjekuju mi i danas, završavajući moj Dnevnik rečima: “Zločin bez obzira koliko bio ekstreman, smrtnom kaznom se ne rešava“!
Dana 28.2.1969. godine kurir Okružnog suda u Beogradu predao mi je pismo koje je Gutić napisao 27.21969. godine na 7 sati pred streljanje. Objavio ga u knjizi Branio sam… 1 (1977. godine).
