4. Točilovac Ljubinko

Točilovac Ljubinko, autolakirer i magacioner preduzeća „Grafika-Remont“ u Beogradu, uhapšen 25. marta 1967 godine, optužen da je 21.jula 1966. godine ubio Milorada Sotirovskog, advokata iz Beograda na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda.

Sotirovski Ljubica, supruga ubijenog advokata, optužena za krivično delo Ukazivanje pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela ubistva, Rebić Zora i Belić Aksentije zbog neprijavljivanja krivičnog dela ubistva i učinioca.

Točilovac je u početku odbijao, a posle, tokom krivičnog postupka priznao, te je 29. decembra 1967. godine osuđen na smrtnu kaznu, koja mu je primenom čl. 29 KZ zamenjena kaznom strogog zatvora u trajanju od 20. godina. Tokom pretresa koristio je svoje pravo i branio se ćutanjem.

Sotirovski Ljubica, Rebić Zora i Belić Aksentije negirali su optužnicu, te su oslobođeni, zahvaljujući ćutanju Točilovac Ljubinka.

Odbrana je izjavila žalbu protiv njegove osuđujuće presude zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede krivičnog zakona jer sud nije proverio njegov alibi na koji se pozivao, nije izvršio suočavanje tokom istrage sa brojnim svedocima, te sa Ljubicom, Zorom i Aksentijem, kao i da ni jedan od sedam neidentifikovanih pozitivnih otisaka prstiju ne pripadaju optuženom. Takođe nije bilo podataka o otiscima prstiju i dlanova te o otiscima na noževima i gvozdenom valjku i o hartiji u koju su oružja bila umotana.

Nije bila izvršena rekonstrukcija, nije dato objašnjenje o iskazima mnogih svedoka itd. Uglavnom, sud se držao i stalno podvlačio takozvana njegova priznanja, a koja su na mnogim mestima dolazila u sukob sa utvrđenim materijalnim dokazima.

Vrhovni sud Srbije 27.9.1968. godine UKINUO JE PRVOSTEPENU PRESUDU i naredio ponovno suđenje „vodeći računa o žalbenim navodima“.

Na ponovnom suđenju pred Okružnim sudom u Beogradu pred potpuno izmenjenim većem, koje je održano od 8. januara do 25. februara 1969. godine izazvalo je ogromno interesovanje jugoslovenske javnosti, sada je potvrdio nekadašnju presudu, ističući da mnoge žalbene primedbe sada nisu od značaja da bi mogle da izmene uverenje suda u ispravnost svoje odluke, pogotovo imajući u vidu priznanje optuženog u istrazi a koje je u skladu sa iskazima svedoka kojima je sud poverovao.

Ta presuda Okružnog suda u Beogradu iznosila je skoro devedeset stranica, a toliko je iznosila i moja žalba poslata Vrhovnom sudu Srbije 10. maja 1969. godine.

Vrhovni sud Srbije istu odbija 13. novembra 1969. godine.

Duboko uveren da je Vrhovni sud Srbije olako prešao preko mnogih vrlo važnih činjenica, a i štampa je kratko iznela moj stav, to sam odlučio da kompletnu moju žalbu Vrhovnom sudu Jugoslavije odštampam i istu pošaljem svim sudovima i tužilaštvima u SFRJ i time još jednom pokažem šta sam u stanju da uradim u mojoj borbi za zakon a još više za čoveka.

Nedelju dana po spiskovima (da ne propustim bilo koji sud ili tužilaštvo), poštom sam slao od opštinskog suda i tužilaštva od Gornje Radgone (kod Maribora) pa sve do Vrhovnih sudova Republika. Nisam zaboravio da pošaljem svim Sekretarijatima unutrašnjih poslova u zemlji, svim pravnim fakultetima, pravnim institucijama, medijima, značajnim bibliotekama, poznatim pravnicima (sudijama, tužiocima i advokatima) i na kraju mnogim poznatim ličnostima u Jugoslaviji.

Knjiga, Žalba Vrhovnom sudu Jugoslavije odštampana je u štampariji „Nova Makedonija“ u Skoplju Faktura br.15196 od 19.3.1970. godine na iznos 5.555.50 dinara)!

Samo jedna knjiga je bila vraćena, a bilo je poslato preko 1.600 primeraka. Dobio sam mnogo pisama u kojima su me molili da im pošaljem (pogotovo su bili brojni studenti u želji da im to bude podstrek da se i oni posvete advokaturi).

Javna sednica Vrhovnog suda Jugoslavije trajala je puna tri dana – 8, 9. i 10. aprila 1970. godine. Eminentne sudije krivičari na čelu sa dr. Božidarom Krausom izvršili su retrospekciju kompletnog materijala ovog krivičnog slučaja sa naknadno pribavljenim službenim beleškama organa policije iz raznih gradova u kojima je pokojni advokat boravio, službeno ili privatno, a u želji da bi se eventualno našao povod njegove tragične smrti.

24. aprila 1970 godine primio sam presudu Vrhovnog suda Jugoslavije koja je odbila moju žalbu i potvrdila osuđujuću presudu Vrhovnog suda Srbije. U obrazloženju presude na mnogo mesta stajalo je da …“izvesni navodi u žalbama, kako protiv prvostepene tako i drugostepene osuđujuće presude, uzeti sami za sebe tačni su, ali se njima ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenja da je optuženi lišio života advokata Sotirovskog“.

Slobodan sam da navedem da na strani 15. u tački broj 6. citirane presude stoji: „Tačan je navod žalbe da su morala da se izvrše izvesna suočenja, a što nije učinjeno pošto se ta neslaganja nisu na drugi način mogla razjasniti“! Na istoj strani stoji …“Tačan je navod žalbe da je bilo potrebno da se izvrši rekonstrukcija kretanja optuženog kritične noći a što prvostepeni sud nije uradio“. Vrhovni sud Jugoslavije se ne saglašava sa tom ocenom. Naprotiv, „ne vršenje potrebnih suočenja, te ne vršenje rekonstrukcije i propusti da se to uradi štetno se odrazilo na dalji tok krivičnog postupka“.

Još je značajnije što je Vrhovni sud napisao na strani 16. a u tački 7. svoje presude po pitanju otisaka prstiju i dlanova nađenih u stanu Sotirovskog „da u ovom slučaju neidentifikovani otisci na vratima i njihov broj ne predstavljaju odlučnu činjenicu, odnosno „bitnu povredu odredaba krivičnog postupka“!

Još veće primedbe iznose se po pitanju valjka i otisaka na noževima, gde opet Vrhovni sud ističe „Takav način postupanja u pogledu otisaka nije prihvatljiv, pa se osnovano žalbama branioca tome prigovara, jer se u izveštajima moralo prikazati šta je sve učinjeno i do kakvog se rezultata došlo, a dokumentacija o tome morala se sačuvati“!

Sud je konstatovao da je poslao valjak i držalju noža, te otiske prstiju i dlanova optuženog Zavodu za kriminalistička veštačenja i kriminološka istraživanja RSUP RS Hrvatske (to je trebalo uraditi tokom istrage ili odlukama Prvostepenog ili drugostepenog suda, a ne čekati tri godine da to uradi Vrhovni sud Jugoslavije). 3ato je i nabačena sumnja da se nešto htelo prikriti.

Jasno je da je iz Zagreba stigao izveštaj da se sada ništa ne može uraditi.

Sada se neće isticati ostale činjenice, a kojih je bilo mnogo (alibi, svetlarnik, lister odelo, slučaj sa Mišićem koji se jednom saslušava kao veštak, a drugi put kao „nepouzdani svedok“, izjava veštaka dr.Bašića, itd).

Zato se i treba odati priznanje Vrhovnom sudu Jugoslavije što je savesno, objektivno i na najstručniji način dao lekcije iz ZKP prethodnim organima koji su radili na ovom slučaju.

Ostaje budućim generacijama da ne zaborave na konstataciju Vrhovnog suda Jugoslavije na koju je ukazano u njihovoj presudi: „DA JE U VREME HAPŠENJA TOČILOVCA ADVOKAT MOGAO UČESTVOVATI U ISTRAZI ON NE BI DOZVOLIO TE PROPUSTE! OVAKO, ONAJ KOJI JE VODIO ISTRAGU NIJE ŽELEO DA DOĐE U SITUACIJU U KOJOJ SE NALAZIO PRILIKOM PRVOG HAPŠENJA OPTUŽENOG (20. marta 1967. godine kada je izvršeno daktiloskopiranje.

Sada je svima jasno da je Točilovca prijavila policiji „njegova Ljubka“, i to u trenutku kada se osetila ugroženom da će njen plan o udaji i odlasku iz zemlje biti ometen od bivšeg ljubavnika. Po drugi put ga prijavljuje, ukazujući na njega kao eventualnog ubicu njenog muža. Ona želi da ga eliminiše iz svog života pa makar i sebe dovela u nepovoljan položaj.

Međutim, ona ipak veruje da je voli i da će sve uraditi da joj pomogne da ona izađe iz zatvora. S druge strane veruje da će njeno izručenje Točilovca doprineti i biti nagrađeno od organa vlasti.

Policija hapsi Točilovca i u želji da nadoknadi izgubljeno vreme, pravi brojne propuste i greške, o čemu je bilo reči u kratkom osvrtu na gore izneto od strane Vrhovnog suda Jugoslavije. Dobio se utisak da su svi želeli da se stavi tačka na ovaj slučaj koji je tri godine bio predmet velikog interesovanja naše javnosti.

I tako je bilo.

Zahvaljujući njemu ona je izašla iz zatvora, otišla u inostranstvo, dok je on otišao na dugogodišnju robiju, ne dozvoljavajući nikome da se nabaci na nju i ako je znao da je ona bila i ostala naomrznutija osoba u zemlji koja mu je upropastila život.

Kada sam 1977. godine predao kolegi dr. Krausu prvu knjigu „Branio sam… 1“ u kojoj su se nalazili opšte poznati moji slučajevi, među kojima se nalazio i „Točilovac“, izrazio je velike komplimente na moje istupanje u ovom slučaju, podvlačeći da sam dao veliki doprinos demokratizaciji našeg Zakona o krivičnom postupku jer sam inicirao i doprineo unošenju čl. 84 i čl. 85 ZKP kojim se dozvoljavalo otvaranje do tada kovertiranog materijala iz istrage!

Takođe je podvukao da sam sa dva slučaja „Slučaj u vozu broj 116“ i „Farkaždinski slučaj“ uticao na uvođenje advokata – branioca tokom celog krivičnog postupka, a do čega je došlo 1.1.1968. godine čl. 66 ZKP.

Branio sam… 1 (1977)