16. godinšnjica hrvatske agresije na Republiku Srpsku krajinu protekla je u znaku dvojice predsednika republike.

Dok predsednik Srbije Boris Tadić tuguje nad tragedijom srpskog naroda, njegov hrvatski kolega, Ivo Josipović trijumfuje ističući kako je „Oluja“, „bila legalna, legitimna, brza, efikasna i brilijantna i da je Hrvatska ponosna na akciju koja će biti zlatnim slovima upisana u njenu istoriju“.

Naprotiv njemu, Boris Tadić ni jednom rečju ne govori „o zločinu koji je hrvatski narod uradio jer je 200.000 Srba oterao sa svojih vekovnih ognjišta i do danas im nije omogućio da se vrate“. Ne govori „o naknadi štete za oduzetu imovinu, zemljište, kuće u kojima  sada žive drugi ljudi, a oduzima im se zemljište jer ga ne obrađuju, pošto ne mogu da se vrate jer je sve uništeno a strahuju za svoju bezbednost“.

Srbija je, kao što je to učinila Slovenija, trebala da traži da se prijem Hrvatske u EU uslovi prethodnim rešenjem pitanja povratka proteranih Srba i povraćaja njihove imovine.

Jasno je svakom čoveku da je Tadić mlad, bez znanja, iskustva i ugleda; na čelu jedne stranke koja nema većinu u parlamentu. Potiče iz kuće poznatog komuniste, prvoborca, koji posle propasti SSSR postaje američki nastrojena ličnost. Jasno je da i njegov sin sledi put svog oca. Postaje američki čovek i na putu je da veličajući SAD kao gospodare sveta obezbedi sebi njihovu naklonost.

Ali nije samo u tome stvar. Nikada on ne bi došao na vlast da Koštunica, predsednik DSS nije naredio svojim pristalicama da na izborima glasaju za njega, pošto je on „američki čovek“. Koštunica, iako je na sasvim drugoj političkoj liniji, uplašen od američkih zahteva da ne sme praviti koaliciju sa Radikalima, naređuje svojim pristalicama da na izborima glasaju za Tadića. Kako u leto 2004. godine, tako isto i u januaru 2008. godine. Znači, u vreme kada se rešavala sudbina Kosova i Metohije, oko nas su bili političari bez ugleda i autoriteta, a koji su rešavali o našoj sudbini.

Zato je i mogao Tači da drsko i bezobrazno tokom 2007. godine, i sve do 17.1.2008. godine uzvikuje „Posle rada Kontakt grupe proglasiću Kosovo za nezavisnu državu“, a na šta je Tadić odgovarao da ako on to uradi, „Ja ću nastaviti borbu pravnim sredstvima“. Izjava kao da mu je sugerisana od Amerike.

Iako je imao višegodišnju beskompromisnu pomoć Rusije, koji su stalno tvrdili da su uvek uz svaku odluku Beograda, Tadić je podržavao sve one koji su bili za stav Amerike i njihovih sledbenika u vezi Kosova. Štaviše, on se grlio i ljubio sa svima koji su otvoreno išli protiv naše zemlje.  Zar je zaboravio na svoju čast i ugled?

Jadna Srbijo, zar se tako istupa u tvoje ime? Zar se zaboravilo na stav Srbije 1915. godine? Sve će se ovo zapamtiti, a istorija će dati svoju konačnu reč!