Okružni sud Novi Pazar (K-67/70)
Ogorčen što je devojka kojoj je za vreme igre u kolu dao 100 dinara (po njihovom običaju znak da ju je verio), a ona mu je sutradan novac vratila, doneo je odluku da uz pomoć svog rođaka silom istu odvede sebi. Kada je 30.10.1970. godine pokušao to da uradi, ona je pozvala u pomoć dvojicu komšija koje je u sukobu ubio dok je ona pobegla. Sutradan ju je susreo i sa rečima „Tebe sam čekao“ ispalio jedan metak koji ju je usmrtio.
Za trostruko ubistvo izvršeno na „bezočan i svirep način“ Okružni sud u Novom Pazaru osudio je Miluna na smrt a koju je presudu potvrdio i Vrhovni sud Srbije.
Njegova daleko starija sestra, neudata, nepismena, kada je čula da je presudu potvrdio i Vrhovni sud Jugoslavije došla je u zatvor u posetu bratu i tom prilikom plačući i psujući, proklinjala je predsednika suda koji mu je sudio, a čemu se i on pridružio plačući.
Sutradan, saznavši za to, u zatvor je došao sudija i pred celokupnim zatvorskim osobljem psovao i svašta je izgovorio na smrt osuđenom čoveku.
U međuvremenu Milun se pismeno izvinio predsedniku suda da je bio u rastrojstvu kada je došla sestra, plakala i grdila. I on se pridružio.
Jasno je da je molba za pomilovanje podneta od prikupljenih 757 potpisa sa željom da se jednom polupismenom mladiću starom 25 godina koji se više družio sa ovcama koje je čuvao gazdama po razbacanim selima Golije, nego sa ljudima, zameni smrtna kazna sa 20 godina zatvora jer je ubistvo uradio u stanju povređene časti što je videlo celo selo i ako se zbog toga izvinio pred svim sudovima, ostala je neuslišena.
Milun je streljan 13.12.1972. godine. Bio sam obavešten o danu streljanja (taman je stupilo na snagu Uputstvo o izvršenju kazne kojim je omogućeno i braniocima da prisustvuju izvršenju).
Iako se Milun pismeno izvinio sudiji koji mu je izrekao smrtnu kaznu, nikada nisam saznao da li se predsednik suda izvinio, ako ne Milunu, ono svojim službenicima pred kojima je sve to rekao.
Zbog toga sam ovaj slučaj opisao u svojoj knjizi „Branio sam… 1“ 1977. godine.
Priština K-203/71
13. jula 1971. godine Šumoli ubili su dvojicu iz porodice Begišoli, a Begišoli 2 dana kasnije ubiše jednog iz porodice Šumoli.
Suđenje je počelo 9.2.1972. godine, Šumolija je branio kolega Filota Fila, a Bagišolija ja. Suđenje je bilo bez posebnog značaja jer se radilo o klasičnom slučaju bezobzirne osvete. Presuda je izrečena 10.5.1972. godine.
O tom slučaju se sada govori jer se čekalo dve godine da se primi presuda u kojoj je čak izrečena smrtna kazna.
Kolega Fila, uz moju saglasnost, a da bi prisilili sudiju da izradi presudu, obavestio je jednog novinara „Večernjih novosti“ o tom skandaloznom slučaju da sudija, koji je u to vreme bio predsednik Okružnog suda u Prištini izrekao smrtnu presudu koju nije za dve godine dostavio ni optuženima a ni braniocima, uprkos njihovim stalnim zahtevima.
Znali smo da je to bio znak da se želelo da nam se poruči da smo nepoželjni na njegovoj teritoriji kao advokati, a što nije omelu kolegu Filu da dolazi na Kosovo do smrti 1983. godine, a mene do penzije – februara 2002. godine.
Slučaj sam objavio u mojoj knjizi „Branio sam… 2“ (1980) i „Svedok istorije“ (2004).
Titovo Užice K-127/73
Nedeljko Grujičić iz jednog sela užičkog kraja osuđen je 5.8.1973. godine na smrtnu kaznu zbog dvostrukog ubistva svojih daljih rođaka, jednog pokušaja ubistva i nanošenja teških telesnih povreda dvema osobama.
Izuzetno težak slučaj i znalo se da tu neće biti spasa.
Suđenje se odvijalo pod vrlo nepovoljnim okolnostima jer su oštećene žrtve bile u rođačkim vezama sa ljudima koji su bili u organima vlasti, a i sam optuženi nije krio svoje neprijateljstvo prema njima.
Suđenje je vrlo brzo okončano, tako da je i molba za pomilovanje vrlo brzo odbijena 23.2.1976. godine. Očekivalo se da će i streljanje biti brzo zakazano.
Meseci su prolazili a nisam bio obavešten o danu egzekucije.
Na najveće iznenađenje majka mi je rekla 31.12.1976. godine da je obaveštena iz suda da će moj branjenik biti streljan prvog radnog dana 1977. godine. Majka mi je kazala da je i sama bila zaprepašćena te da je pitala ko je taj koji to njoj saopštava. Zvanično joj je rečeno da to saopštava lično predsednik Okružnog suda u Titovom Užicu – Mihajlo Jevremović. Rekla je da je iznenađena da joj se to saopštava 31. decembra kada svi u svetu jedni drugima čestitaju nastupajuće praznike.
Bio sam lično iznenađen jer nisam verovao da bi to mogao jedan kulturan čovek da uradi, a pogotovo predsednik suda koga nisam znao niti imao bilo kakav kontakt sa njim. Zato sam poslao mog, u to vreme, saradnika Milana Vujina, da ode na streljanje i da tom prilikom prenese predsedniku da ću o tome obavestiti sve buduće generacije.
To sam i uradio u mojoj knjizi „Branio sam… 3“ (1983), a takođe i u mojoj knjizi „Svedok istorije“ (2004).
Okružni sud Gnjilane K-52/73
Branio sam četvoricu braće Ljamalari optužene da su kao saizvršioci izvršili dvostruko ubistvo iz bezobzirne osvete.
Oštećena porodica bila je u vrlo bliskim rođačkim odnosima sa milicijom te nije čudo da je istraga vođena površno, aljkavo i nestručno. Čak je i sudija koji je sudio bio prinuđen da to konstatuje, a što je i samom tužiocu rekao.
Prvooptuženi brat Mejdi je priznao, dok su ostala braća energično negirali svoje učešće u tom ubistvu. Sa suđenjem se žurilo tako da su i završne reči bile davane u večernjim časovima u subotu, a predsedavajući veća je odmah izjavio da će sutra, što je bila nedelja, objaviti presudu.
Naslutio sam da su svi želeli da izbegnu ono što se moglo desiti.
Isto veče sam otputovao tako da su me sutradan rođaci obavestili da je prvooptuženi Mejdi osuđen kao ubica obojice rođaka, a trojica braće bili su oslobođeni.
Nastavljeno je dalje sa neuobičajenim situacijama, jer su na javnoj sednici pred Vrhovnim sudom Kosova prisustvovali, pored advokata i predsednik prvostepenog suda koji je bio predsednik veća i Okružni javni tužilac koji je učestvovao na suđenju.
O molbi za pomilovanje za Mejdija saznao sam aprila 1977. godine. Ni ja, a još manje porodica, nije bila obaveštena da koristi svoje pravo da se pozdravi sa optuženim i primi njegove stvari. Porodica je bila obaveštavana da je Mejdi na drugom mestu. O tome sam pismeno obavestio predsednika Okružnog suda u Gnjilanu ali nisam dobio nikakav odgovor, a kada sam dolazio u sud nisam nikako mogao da dođem u kontakt sa njim. Isto tako svi u sudu su izbegavali bilo kakav razgovor u vezi tog slučaja.
Za istoriju, a pogotovo buduće generacije treba da budu upoznati šta se dešavalo na teritoriji Kosova i Metohije 1977. godine.
Objavio sam taj slučaj u mojoj knjizi „Branio sam… 3“ (1983), kao i u knjizi „Svedok istorije“ (2004).
Vojni sud Beograd (K-46/74)
Dragan Turudić, zastavnik u JNA, optužen je zbog ubistva jednog mladića koji je želeo da mu ukrade kola – Fiću.
Štampa je dala ogroman publicitet, te se grad podelio: jedni koji su odobravali stav Turudića i drugi koji su ga napadali da zbog „pleha“, a kako su izjavljivali, se ubija mladić. Ipak je većina bila uz Turudića a što se manifestovalo kada je vršena rekonstrukcija kojoj je prisustvovalo nekoliko stotina građana, a koji su ga pozdravili uzvikujući „Imao si pravo, tražimo slobodu za tebe“!
Zamolili su me advokati Savo Božović i Vlado Šobot da im se pridružim. Jedan od njih zastupao je tezu da je do ubistva došlo iz nehata (jer se tako branio Turudić), dok je kolega Šobot zastupao tezu da se radilo o ubistvu na mah. Ja sam bio za oslobađajuću presudu jer sam zastupao tezu da se zakonom treba zaštiti imovina kao i ljudski život. Poznato je da u brojnim zemljama takav zakon postoji.
U završnoj reči rekao sam „Ne bi bilo Jovanovića (ubijeni se tako zvao) da je i kod nas zakonom tako predviđeno. U civilizovanim društvima, a da ne kažem pravnim, zakon dozvoljava odbranu svoje imovine kada se zatekne lopov koji ostaje uporno pri svojoj nameri“.
Prvom presudom Turudić je bio osuđen za ubistvo iz nehata, ali je ona po žalbi tužioca ukinuta, te je na drugom suđenju osuđen za ubistvo na mah, dok sam ja i dalje ostao pri svom stavu, siguran da će moja teza jednog dana biti prihvaćena, a što sam i doživeo.
Taj slučaj koji je dve godine bio predmet raspravljanja ne samo u Beogradu izneo sam u mojoj knjizi „Branio sam… 2“ (1980), a takođe i u knjizi „Svedok istorije“ (2004).
Okružni sud Zaječar (K-117/74)
Dragan Najdanović učenik IV razreda ekonomske škole u Zaječaru, kada je postao siguran da je njegova devojka Zorica (takođe učenica ekonomske škole u Zaječaru) konačno raskinula s njim doneo je odluku da nju i sebe ubije, a što je i napisao u svom oproštajnom pismu sa molbom da ih zajedno sahrane.
Naoružan malokalibarskom puškom upao je u njen stan u ranim jutarnjim časovima 4. maja 1974. godine ispalivši nekoliko metaka u nju, ali koja, iako ranjena, uspeva da pobegne iz sobe i uspeva da se sakrije u jednu od prostorija u stanu. Pucnji su probudili njenog oca, majku i brata, u koje je on pucao te ih ubija, ali ne naišavši na nju, puca sebi u glavu.
Na najveće iznenađenje lekara ostaje živ i posle nekoliko meseci, oporavljen od povreda, biva optužen za trostruko ubistvo i pokušaj ubistva svoje devojke.
Nezapamćeni zločin zaprepastio je celi grad koji je masovno učestvovao u sahrani, teško osuđujući Dragana.
Radilo se o klasičnom slučaju poznatom u medicini kao „strastveno stanje“ koje se završava „strastvenim zločinom“ – pod internacionalnim imenom l’ etat passionnel koji se završava sa crime passionnel.
Slučaj sam morao da prihvatim jer je Dragan bio sin sestre mog starog dugogodišnjeg prijatelja i kolege, zaječarskog advokata.
U ovom slučaju ništa nije bilo nepoznato. Sve je bilo jasno, pogotovo meni koji sam već imao nekoliko takvih odbrana.
S druge strane, takvi slučajevi daju odbrani široko polje za obrazlaganje svojih stavova kako sa pravne tako i medicinske tačke gledišta, pogotovo ako se u istupanju pominju poznate domaće ili strane neuropsihijatrijske škole. Zbog toga je moja završna reč trajala skoro dva sata, pa je završna reč mog saradnika Milana Vujina bila kratka.
Obzirom da je zločin urađen 4.5.1974. godine, Draganu je nedostajao samo jedan dan da napuni 21. godinu života, te mu nije mogla biti izrečena smrtna kazna već maksimalna kazna zatvora u trajanju od 15 godina.
Završavajući moju odbranu rekao sam: „Zato ne budimo ogorčeni što mu zakon dozvoljava život. Ali, ako je unapred bio siguran da je svoj život, prvo voljom sudbine, a zatim voljom našeg zakona spasao, biće isto tako siguran mu savest nikada neće dozvoliti da zaboravi zločin koji je počinio i koji će ostati sastavni deo njegovog života. Pustimo da živi i okajava svoj zločin i samog sebe danima i noćima proklinje zbog bezumlja koje je počinio. I to samo bilo bi dovoljno da sebi oprostimo što smo u jednom trenutku pokazali samilost i praštanje. U ime tog večitog praštanja, molim za milost jednoj nezreloj, ali ipak našoj mladosti!“
Izlazeći iz sudnice setio sam se jednog meksičkog filma koji se zvao „Jedan dan života“. Obećao sam sebi da ako jednoga dana taj slučaj opišem da će nositi naslov „Jedan dan do života“.
To sam uradio prvo u mojoj knjizi „Branio sam… 2“ (1980), a potom u knjizi „Svedok istorije“ (2004).
Okružni sud Zrenjanin (K-9/76)
Optužen da je 10. 9. 1975. godine doveo u stan dve devojke. Sa jednom je išao, a druga je prvi put bila u njegovom stanu. Obe je ugušio, jednu u kuhinji, a drugu u sobi. Ne zna da objasni zašto je to uradio, izjavljujući (kako u istrazi tako i na sudu) da mu je „pukao film“.
Utvrđeno je da je prethodne noći mnogo pio, nastavio da pije celog dana, te je sa njima došao u stan. Kada ih je zadavio, pokrio ih je ćebetom, izašao napolje, nastavio da pije po kafanama, ponašajući se kao da se ništa nije desilo.
To je situacija u kojoj je jedino i isključivo značajna reč psihijatara. Odmah je bio poslat u KPD Bolnica Beograd i nalaz je potpisan od strane prof. Dr Veljkovića – koji nije ni razgovarao sa optuženim, a nije ni dolazio na sud, dok su pregled uradili i svoju ocenu dali Dr Dželebdžić i Dr Vučković. Oni su i na sudu obrazlagali svoj nalaz tvrdeći da je optuženi poznat kao pijanica koji se stalno kretao po kafanama, u takvom društvu i da je u trenutku izvršenja oba ubistva bio u stanju uračunljivosti.
Slučaj kome je dat ogroman publicitet kroz štampu je nazvan „Zrenjaninski Džek Trbosek“. Sva glasila su isključivo zahtevala da to čudovište dobije smrtnu kaznu.
Osuđen je na kaznu smrti koja je ubrzo bila potvrđena od strane Vrhovnog suda Vojvodine.
Međutim, po žalbama odbrane (sa mnom je branio adv. Vujin) Savezni sud Jugoslavije naredio da se izvrši pregled od strane Medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, na čelu sa opštepoznatim profesorom Dr Borislavom Kapamadžijom.
U svom detaljno datom izveštaju stoji da u vezi prvog ubistva radi se o delu čoveka koji nije bio svestan svoga dela i da upravlja svojim postupcima, dok je drugo ubistvo urađeno u stanju bitno smanjene uračunljivosti.
Presuda se ukida i Savezni sud vraća predmet Vrhovnom sudu Vojvodine na ponovno odlučivanje. Oni šalju predmet komisiji psihijatrijske bolnice „Vrapče“ u Zagrebu na čelu sa prof. Dr Turčinom, koji prihvataju na sudu mišljenje novosadske psihijatrijske klinike i zaključuju da je optuženi bio u stanju bitno smanjene uračunljivosti. Međutim Vrhovni sud Vojvodine ostaje pri nalazu datom od beogradskih veštaka i upućuje odbranu da konačnu odluku donese Vrhovni sud Vojvodine (posebno veće) pošto više nije kao treći stepen nadležan Savezni sud.
Oni takođe prihvataju mišljenje beogradskih veštaka i tako dezavuišu mišljenje četvorice profesora i četvorice primarijusa specijalista sa dva renomirana medicinska fakulteta u Novom Sadu i Zagrebu, koji su poznatiji od dvojice psihijatara iz Beograda (ovom prilikom je utvrđeno da Dr Veljković nije učestvovao u veštačenju), koji iz straha od ogorčenja javnosti ostaju dosledni u svom zahtevu za smrtnu kaznu.
Profesor Dr Kapamadžija objašnjava upornost dvojice psihijatara isključivo pritiskom javnosti. Iako on dodaje da stručnjaci ne smeju da podlegnu pritisku javnosti, već samo pritisku nauke kojoj su se posvetili.
I tako, posle četiri godine borbe, 12.7.1979. godine Despotov je streljan.
Još na zadnjem istupanju pred posebnim većem Vrhovnog suda Vojvodine stavio sam do znanja veću da ću se truditi da integralne tekstove svih saslušanih psihijatara objavim zbog budućih generacija. To sam i uradio u mojoj knjizi „Branio sam… 2“ (1980) str. 183-236, a i u mojoj knjizi „Svedok istorije“ (Treća knjiga u segmentu „U borbi za zakon i čoveka) (2004)
Okružni sud Bijelo polje (K-24/76)
Okružno javno tužilaštvo u Bijelom polju optužilo je Đukić Rada jer je „dana 4.12.1975. godine u sali za suđenje Okružnog suda u Bijelom polju, kada se veće povuklo, nakon završenog suđenja Hasanmetaj Rustema i Kurmehaj Ganija zbog ubistva Đukić Branke, ćerke okrivljenog, na podmukao način i iz bezobzirne osvete lišio života Hasanmetaj Rustema na taj način što je iz pištolja koji je skriven ispod pojasa uneo u sudnicu ispalio dva metka i usmrtio ga, čime je izvršio krivično delo ubistva iz čl. 135 st. 3 tač. 1 i 3 KZ“.
Štampa je dala veliki publicitet jednoj neuobičajenoj drami – ubistvu ubice u sudnici.
Đukić i cela njegova porodica molili su me da ga ja branim, a što sam prihvatio i to besplatno!
I moj saradnik Vujin je učestvovao u tom procesu.
U ovom slučaju ništa nije bilo sporno, jedino sam napao optužnicu zbog kvalifikacije, tj. protiv bezobzirne osvete. Međutim, prvostepeni sud kvalifikovao je delo kako je tužilac tražio – da se radi o bezobzirnoj osveti i izrekao mu kaznu od osam godina. Odbrana je smatrala da je sud učinio veliku uslugu ocu ubice Radove ćerke, a što se videlo za vreme suđenja jer je dozvolio da otac vrlo oštro se obraća sudu i neprikladnom terminologijom napada miliciju i sud, te sam intervenisao zbog takvog istupanja.
Sad nam je bilo jasno zašto predsednik nije dozvolio prisustvo građana na suđenju (iako je bilo nekoliko stotina ljudi ispred suda) – da bi sprečio revolt.
Po žalbi odbrane Vrhovni sud Crne Gore je proglasio krivim Đukić Rada za krivično delo iz čl. 135 st. 1 KZ („obično“ ubistvo) i izrekao mu kaznu od 5 godina zatvora, a kako je već izdržao pola kazne, bio je pušten kući.
Početkom februara 1979. godine Đukić Rade sa svojom braćom došao je kod mene donoseći gusle na kojima je bilo napisano: „Za ljudski postupak, za dokazivanje istine o tragediji naše Branke. 1975. godine, a u znak viječite zahvalnosti. Dragom V.G. darujemo ovaj stari instrument – srpske gusle. Rade i braća Đukići“. Tom prilikom dali su mi i kasetu sa guslarskom pesmom o slučaju pokojne Branke.
Okružni sud Priština (K-24/77)
Bio sam iznenađen kada sam 5.10.1976. godine primio depešu od istražnog sudije Okružnog suda u Prištini da „Zećir Kastrati koji odgovora za krivično delo iz čl. 135 KZ zahteva da bude saslušan u vašem prisustvu, te je njegovo saslušanje odloženo dok vi ne dođete“.
Poslednjih deset godina često sam bio pozivan, bilo od suda bilo od okrivljenih i ja sam uvek pozitivno odgovarao iako sam znao da sudije – Albanci nisu mnogo „srećni“ kada vide advokata iz Beograda.
Navikao sam da svašta doživljavam na teritoriji KiM, pogotovo zbog kršenja zakona posebno od kada su uveli Ustav i postali potpuno nezavisni od Republike Srbije. Međutim, nisam mogao pretpostaviti da će taj zahtev okrivljenog se okrenuti protiv njega samog.
Suđenje se odvijalo uobičajeno. Porodica optuženog govorila je ono što je on tvrdio, a porodica oštećenih ono što su se oni dogovorili, te se presuda zasnivala i na ličnom stavu samog sudije. Međutim, u obrazloženju presude koja se pozivala na izjave svedoka kojima je sud verovao, sud konstatuje i otvoreno iznosi „…da se Zećir Kastrati ranije pripremio za napad služi činjenica da je tražio adv. Veljka Guberinu da prisustvuje njegovom prvom saslušanju“. Pošto je sud dao ovakvo činjenično stanje i pravnu ocenu svih dokaza izrekao mu smrtnu kaznu koju je odmah zamenio kaznom od 20 godina.
Nisam mogao da verujem da ću tako nešto pročitati u presudi jednog suda iako sam iza sebe imao više od 25 godina iskustva, pogotovo na krvnim deliktima širom Jugoslavije, ali ovakvu glupost nisam mogao da pročitam.
Iako sam to izneo u svojoj žalbi, Vrhovni sud Kosova na javnoj sednici ni jednom reči nije pomenuo „uzimanje branioca kao dokazno sredstvo“, već je izvestilac, kad je došao do te „famozne rečenice“, prokomentarisao jednom rečenicom, odmahujući rukom: „hartija trpi sve“. Tražio sam i ostao uporan u mojoj žalbi Posebnom veću Vrhovnog suda Kosova, zahtevajući da se zbog istorije i budućih generacija sazna kako se i na koji način sudilo na teritoriji Kosova i Metohije u ovom periodu.
Uspeo sam i primio sam 6.2.1980. godine odluku Posebnog veća Vrhovnog suda Kosova u kojoj je stajalo: „U žalbi adv. Veljka Guberine s pravom se ističe da je prvostepeni sud nepravilno zasnovao svoj zaključak da je optuženi još ranije pripremao napad na oštećene, činjenicom da je zahtevao da se u istrazi sasluša u prisustvu advokata Veljka Guberine. Međutim, jedna takva stvar nije uticala u izricanju pravedne i zakonite presude i ne dovodi u sumnju pravilnost činjenične situacije, potvrđene u napadnutim presudama, a na osnovu i ostalih sigurnih dokaza“.
Usvojena je žalba u pogledu visine kazne i ista je glasila: 15 godina.
Ostajući dosledan svom obrazovanju i vaspitanju izostavio sam ime tog sudije koji je takvu glupost mogao da unese u presudu i istu potpiše. Ako ne on, njegovi potomci će mi biti zahvalni.
Slučaj sam iscrpno izneo u mojoj knjizi „Branio sam… 3“ (1983), a takođe i u knjizi „Svedok istorije“ (2004)
Okružni sud Zenica (K-96/81)
30.5.1983. godine stiglo mi je pismo iz Okružnog zatvora u Zenici od Šepić Sedata u kome me moli „da mu ulijem poslednju nadu“, te da napišem molbu za pomilovanje Predsedništvu SR Bosne i Hercegovine jer mu je Vrhovni sud Bosne i Hercegovine kao trećestepeni sud potvrdio smrtnu kaznu.
Opštepoznat kao borac protiv smrtne kazne primao sam takvu vrstu molbi na koje sam i odgovarao.
Izvršio je trostruko ubistvo, svoju ženu, njenu sestru i majku koje su bile protiv njegovog braka jer su „različite vere“, a kako je on napisao. Oni su se voleli, a njena porodica želela da ih odvoje. Posle nekoliko meseci kako su bili u braku žena mu se nalazila u drugom stanju te su je njeni pozvali da im dođe u posetu. On je poverovao da su se sada pomirili sa brakom i da žele da uspostave normalan odnos. Pristao je da im žena ode u posetu, ali je odmah čuo da mu se ona neće vratiti. Želeo je da dođe do nje ali je uvek nailazio na zatvorena vrata. Čuo je takođe da je pobacila, što ga je izbezumilo. Naoružan, jedne noći, tj. 1.5.1980. godine, kroz poluotvoreni prozor ušao je u stan i kako se prva probudila njena majka, ispalio jedan metak u nju, potom u sestru i na kraju i u ženu. Napustio je stan i odmah se prijavio.
Na kraju pisma napisao je da se kaje zbog onoga što je uradio i da u momentu ubistva nije upravljao svojim postupcima. Izvinio se za svoju slobodu i piše mi kao „svojoj poslednjoj nadi i ako nema ništa da ponudi jer je slabog imovnog stanja, osim ljudske zahvalnosti, vernosti i poštovanja“, a svi su mu savetovali da ovu molbu uputi meni jer sam veliki protivnik smrtne kazne, a pored toga sam i vernik.
Zločin je bio težak i spadao je u vrstu krivičnih dela koja su poznata kao l’ etat passionnel koji se završava sa crime passionnel. Jasno je da sam primio njegov slučaj i zatražio da mi pošalje sve presude kako bih mogao da se upoznam sa njima.
31. maja obavestio sam ga da sam proučio materijal i uputio molbu za pomilovanje, a poslao sam mu i kopiju iste.
Nastavio je da mi piše verujući da je ispunjen nadom u uspeh. Verovao sam i ja jer sam uspeo da dođem u kontakt sa Hamdijom Pozdercom, tadašnjim Predsednikom Predsedništva BiH jer su njegov i moj otac bili prijatelji još iz 1940. godine.
24. novembra 1983. godine sav srećan mi se javio da je molba usvojena. Otišao sam u KPD Foča sa saradnikom Vujinom i tada sam ga i upoznao. Njegova porodica me je sačekala i zahvalila se što sam sve to uradio besplatno, držeći se mog načela da uvek treba graditi nove izvore a sagrađene održavati.
I ovaj slučaj za buduće generacije sam opisao u mojoj knjizi „Svedok istorije“ (2004).
Okružni sud Smederevo (K-68/84)
Dušan Savić i Milutin Vučković optuženi da su 27.1.1984. godine iz osvete ubili Vojislava Todorovića, njegovu ženu Živadinku i Nikolić Životu koji je u to vreme bio u njihovom stanu, Savić sekirom koju je našao u stanu, a Vučković polugom koju je doneo sa sobom, te na taj način izvršili trostruko ubistvo.
Savić je u jednom iskazu u istrazi priznao delo, da bi ga kasnije negirao, pozivajući mene da se primim njegove odbrane, pošto je podvrgnut najgorem nasilju u istrazi, a Vučković je sve vreme poricao delo.
U toku suđenja se saznalo da su čak i svedoci protivzakonito držani od 3 do 7 dana u pritvoru gde su ih čak i tukli (a o čemu je posebno govorila svedok Životić Radmila), sve dok ne bi pristali da potpišu izjave koje su bile unapred pripremljene od organa SUP-a!
Na prvom suđenju koje je vodio sudija Petar Petrov bili su oslobođeni.
Vrhovni sud je ukinuo presudu i naredio novo suđenje da bi se još jednom proverile njihove odbrane.
Na ponovnom suđenju, pred novim većem, Savić je uspeo da dokaže istinitost svoje odbrane te ih je veće na čelu sa Veljkom Aleksićem opet oslobodilo.
U novoj oslobađajućoj presudi je stajalo: „Postupajući po najvažnijoj primedbi iz Rešenja Vrhovnog suda kojim je ukinuta ranija presuda, tj. gde stoji da je ranije veće trebalo i bilo dužno da utvrdi da li je iskaz optuženog Savića u istrazi pribavljen na zakonit način, sada novo veće u smislu ovih primedbi određeno i jasno tvrdi da ono Savićevo priznanje nije pribavljeno na zakonit način“!
Moj stav tokom celog postupka bio je: „Ne sme se nikada obezvređivati rad SUP-a, ali s druge strane, nikada sud ne može tolerisati nezakonit rad pojedinih organa, niti obezvređivati odredbe ZKP-a koje su prekršene, a koje govore o poštovanju ličnosti i dostojanstva ljudi prilikom operativnog rada tih organa“.
Ovaj stav su prihvatila oba veća a na kraju i sam Vrhovni sud. Proces je trajao skoro pet godina zahvaljujući veličini dvojice sudija Petra Petrova i Veljka Aleksića koji su prihvatili sve dokaze koje je odbrana uz mene sa saradnikom Vujinom i adv. Nadom Mitrović – Rakić iz Smedereva koja je zastupala Vučkovića.
Zbog toga sam odao veliko priznanje prvostepenim većima, a još više Vrhovnom sudu Srbije jer su utvrdili da su organi SUP-a počinili teške povrede ZKP-a na štetu optuženih.
Ova presuda naišla je na širok odjek u pravnim krugovima.
Ovaj slučaj objavio sam u mojoj knjizi „Branio sam… 5“ (1999) u 2000 primeraka i poslao brojnim sudovima, tužilaštvima i advokatima jer se u njoj nalazi integralni tekst tog suđenja (str. 149-308), a isto tako u svojoj knjizi „Svedok istorije“ (2004) sam taj slučaj ponovio jer je od izuzetnog edukativnog značaja za sve one koji će se opredeliti za pravosuđe.