Događaj koji je značajan, obzirom na moju povezanost sa Jagodinom, a još više s mojim uverenjem da će biti nastavljeno preko moga unuka i nastavljača moje advokatske kancelarije – Vladimira.

Tog dana došlo je do kontakta sa mojim dugogodišnjim prijateljem iz jedne od najuglednijih jagodinskih trgovačkih porodica doktora Pravnih i Ekonomskih nauka Milete Markovića.  Specifičnost je u tome što je on više godina živeo i radio u Zagrebu na istaknutim mestima kao pravnik, a naša povezanost je posebno dolazila do izražaja za vreme događaja u kojima smo bili učesnici, konstatujući sve događaje koji su se odigravali tokom razbijanja Jugoslavije.

8. jula dogovoreno je da održimo redovni sastanak u Jagodini kojom prilikom će pored razmene misli o današnjoj situaciji biti i kontakt jedne grupe njegovih prijatelja koji su formirali Rotari klub Jagodina i novinarima, obzirom da mojim dugogodišnjim kontaktom sa Jagodinom, a i kako je moja sestra u tom gradu živela i radila kao učiteljica, kao advokat imao sam izuzetno dobre kontakte sa predstavnicima, ne samo jagodinske, već i cele pomoravske štampe.

Sa mojim unukom stigli smo kao što je kod mene uobičajeno, tačno na vreme, u 10.35, da bi nas pred kućom dr. Markovića čekao sin moje pokojne sestre, penzioner Srba, te pozadravivši se sa Miletom, bio je prisutan i jedan od njegovih đaka, pošto Mileta svojim obrazovanjem i načinom istupanja kroz život, stvara sledbenike, te smo u njegovom stanu upoznali Dejana Dašića, koji je potpredsednik Rotari kluba Jagodina. Nakon toga nam se pridružio i Goran Jeličić, predsednik Rotari kluba Jagodina.

Razgovor je bio na odgovarajućem intelektualnom nivou, koji je poslužio kao primer mom unuku zašto držim toliko do Jagodine.

Koliko je bila prijatna atmosfera, najbolji je dokaz što nas je predsednik Rotari kluba pozvao da budemo njegovi gosti u restoranu koji drži njegova sestra. Kada mu je saopšteno da imamo nakon toga sastanak sa vrlo značajnim novinarima, koji su izuzetno doprineli mojoj afirmaciji u tom kraju, odmah je rekao da pozovemo i njih da nam se na tom mestu pridruže.

Odmah treba pomenuti vrlo značajnog Baju Džakovića koji je toliko vezan za moj način istupanja, da je  preko „Novog puta“ dnevnog lista u Jagodini, da je uvek prenosio moje stavove, čak i kada je Beogradska štampa odbijala da ih objavi. Baja na taj način nastavio liniju svojih prethodnika Bore Radosavljevića, koji mi je odmah sa sobom doneo knjigu – dnevnik njegovih istupanja kao novinara ne samo u Jagodini već i šire, i Žikić Slobodana koji je doneo sa sobom knjigu o podizanju spomenika Kneginji Milici u Jagodini pozivajući se na dokument koji je Kneginja Milica potpisala sa trgovcima iz Dubrovnika, bio je u mogućnosti da objasni kroz svoju knjigu istorijat onog perioda neposredno pred Kosovsku bitku, a još više posle Kosovske bitke kada Kneginja Milica putem svog sina Despota Stefana Lazarevića pokušava da spasi ostatke slobode na teritoriji srpske despotovine.

Razgovor je bio o izuzetno značajnom periodu, a koji je ne samo za mene značajan, već je izuzetno značajan i za mog unuka koji je svojim dosadašnjim istupanjem pokazao da će nastaviti ova prijateljstva i nastaviti linijom koju sam ja negovao godinama.

Rastali smo se svi obogaćeni jednim novim kontaktom, a meni je bilo posebno zadovoljstvo zbog mog unuka.