UOČI ČETVRTOG SUĐENJA „SLUČAJ U VOZU BROJ 116“ 8 MARTA 1964 GODINE:
Znajući da mogu pobeći od svega, osim moje savesti, u interesu mog branjenika primenjivao sam sve što mi je zakon dozvoljavao i moja savest naređivala, zato nisam imao bilo šta sebi prebaciti, bez obzira da li je slučaj bio dobijen ili izgubljen!
13 marta 1964 godine (UOČI MOJE ZAVRŠNE REČI, BEOGRADSKIM NOVINARIMA):
I danas kada budem započeo moju završnu reč, ponoviću one reči koje sam prošlih pet godina izgovarao: „Mirković nije kriv!“